2

Као некад...

Осамљен стигао сам
У овај древни град
И дишем
На обали рајске Лабе
Пуним плућима
Несигуран
О чему да пишем
О чему сада да сањам

О камену можда
О води и мостовима
О лађама
О пристаништу трајном
О необичности зоре
И уранка

Подмукло је вријеме
И како да овладам тајном
Живљења и опстанка
А да се не утопим у ријеци
И од мача не настрадам
Као некад наши преци

Мирослав Б. Душанић
Матеја Душанић

Постави коментар Blogger

Veselinka Stojkovic је рекао... понедељак, март 13, 2017

Чега год се дохватите, драги Мирославе, буде песма. У језику и мисаоности савршена.

Vlasta Mladenović је рекао... уторак, март 14, 2017

Веселинка није само добар песник и човек, него и суптилни, проницљиви критичар поезије, а поготову поетике Душанића.
Ја полако пребирем Душанићеве песме, за сада њега има у скоро свим мојим књигама и песмама мојим у периодици, спремам да објавим избор његових антологијских песама, уз критичко-есејистички приказ, и даће Бог да то једнога дана буде објављено, обелодањено.
Мирослав Душанић то заслужује.
А ми који служимо поезији, како знамо, како нас Бог води.

 
Top