четвртак, 30. март 2017.

Мирослав Б. Душанић: ИЗДИСАЈ

Мирослав Б. Душанић

ИЗДИСАЈ

Вријеме се нагло промијени
Бедеми попустише
Врисак опеке покрену сјенке
Пробуди се крвожедна звијер

Господ сатјеран у мрачни кавез
Удaхну мемлу
У наметнутом хаосу показа
Своје земно лице

Мајка изгуби древни језик
Оцу понестаде часна ријеч
На мјесту гдје је био храм и извор
Створи се нови мочварни свијет

јун 2013./март 2017.

Мирослав Б. Душанић

уторак, 28. март 2017.

Јохан Волфганг фон Гете: ГРЕТИНА МОЛИТВА

ISBN: 975-5-17-066283-8 
ГРЕТИНА МОЛИТВА

Приклони,
Преболна, бôни
Свој лик у милости до јада мог!

С мачем сред срца,
С душом што грца
Ту гледаш пут смрти сина свог.

Пут Вишњег дижеш
Поглед и нижеш
Уздахе рад бола његова и твог.

Ко слути
Бол љути
Што моје кости сви?
Шта ми срце страхом прели,
Зашто дршће и шта жели
Знаш једино ти, о ти.

Ма куд да пођем — јао! —
Жао ми, жао, жао;
Боли ме срцу до дна
А сама, сажалим се свачем
И плачем, плачем, плачем,
Цепа се душа сва.

Саксије на прозору моме
Сузама залих, ах!
Кад јутрос зором рано
То цвеће за те брах.

Кад сунце у изби мојој
У расвит паде тлом,
сеђах већ у постељи својој
у свему болу свом.

Помози! Спаси ме смрти, стида тог!
приклони,
преболна, бôни
свој лик у милости до јада мог.

Јохан Волфганг фон Гете
/Ппеузето из КЊИЖЕВНА КРАЈИНА; Књига III, бр. 5, Год. II; Бања Лука, мај 1932. — Превео за часопис В. Живојиновић/

Владан Десница: ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА (фрагмент)


«Не, немам никаква смисла за крупне ствари, за „више интересе”, за „државни разлог”. Кад ми препријече пут краљевске кочије у којима се високи пар враћа са свечаног Теdeum-а или одлази у посјету Турској (да тамо потврди „традиционално пријатељство наших двају народа”) а у шпалиру стрпљиво чека... Не! зашто да призивамо у помоћ патетички лик мајке која жури у апотеку с рецептом за умируће дијете? Кад у шпалиру чекам напросто ја, који сам се упутио у кавану на партију шаха, дође ми да опсујем као кочијаш. Спопада ме жеља да харангирам, да подјарујем „дух инсубординације” у млађима. И вјерујем да тачно тако реагује бар деведесет и девет посто људи око мене.

Могућници су управ ганутљиво наивни ако, возећи се са својих Теdeum-а и одздрављајући руком, нису начисту: ови наоколо сад ми у себи псују све и сва. Је ли могуће да не знају? Та то спада у круг њихових елементарних занатских сазнања, то мора да пише у некаквом њиховом „стручном приручнику”! Калигула или Иван Грозни то су сигурно знали. Зашто бисмо ми данас били наивнији? Разумије се, ово важи без икаква обзира на политичку опредијељеност оних у шпалиру, па и без уштрба по њихово евентуално монархистичко освједочење: то није ствар освједочења, то је онај специфични облик нетрпељивости управљаних према управљачима, састављен од зависти, од злобе инфериорнога и од дремуцкајуће али увијек живе спремности на буну и гунђање, коју, кад нам тако конвенира, волимо назвати неукротивим слободарским духом у човјеку. Једна од оних неколико основних антиномија, од оних латентних распора који леже у темељима свијета: исконска вражда и противстајање између човјека и жене, између сретника и злосретника, између гавана и сиромаха, између управљача и управљаног, а које потјече једноставно одатле што сиромах потенцијално види себе у руху гавана, злосретник у кожи сретника, управљани у одори властодршца. Било би површно мислити да је то незначајна и беспосљедична трица: и та поданичка позлијеђеност ништога један је од малих промицатеља напретка, па је у току стољећа небројено пута значила онај првотни мовенс који је истурио роба на чело хисторије.

У наше вријеме, власт је једна преживјела, примитивна ствар. Ствар татарског поријекла. То је и сама осјетила, па је узнастојала да се унеколико модернизира и саобрази времену. Али власт је власт, и само је питање ситуације и момента стиске па да она покаже своју стару ћуд. А чак и ондје гдје је она најдискретнија, пристојан човјек осјећа је као нешто сувишно и зановијетно. У најбољем случају као нешто што, из нашег доброг одгоја и прирођене индоленције, толерирамо не правећи од тога нарочито питање, све док се својом наметљивошћу не почне и превише уплитати у наш лични живот. Зацијело је већ поодавно вријеме да се, скупа с Мономаховим капама, бојарским масним брадама и трбушинама под цвјетастим брокатом одежда, и сам појам власти одложи на таван.

Имам, за своју личну употребу, и једну посебну теоријицу о држави. И у њој се, као и у свим класичним школским теоријама о држави, сусрећемо с три облигатна елемента: народ — териториј — власт. Само за разлику од њих, код мене је однос народ-власт понешто друкчији. Власт је, кажу, потекла од народа, од људи. Али чим се она осовила на своје властите ноге, човјек ју је смјеста осјетио као нешто вањско, туђе, као нешто што се супротставило њему и што се с њим гледа очи у очи. Тако и иначе бива с људским творевинама: људи створе нешто, често с неисказаним трудом и жртвама — и одмах им то нешто засједне за врат, и подвикне: ја сам господар! Човјек носи у себи некакве своје идеје, заносне, тежње, стремљења, шимере. Али кад се идеје оваплоте, кад се шимере „конкретизирају”, кад се тежње и стремљења „одјелотворе”, тад започиње јад. Јучерашња наша ствар, дијете наших снова, творевина наших руку, постане нешто изнад нас, нешто што нас потчињава себи и упреже у своје циљеве и интересе. Напрам конкретном живом човјеку диже се на хоризонту грдна пријетећа сјенка његове властите апстракције, однекуд неизмјерно већа и драгоцјенија од њега самог, и пријети да га просто смлави. И тад настаје оно добро познато повуци-потегни између државе и народа. Држава, као жив и за живот способан организам, снабдјевен својим властитим апетитима и својим властитим нагоном за одржањем, сасвим природно стреми к остваривању циљева и мисија и интереса својственим организмима тог реда. Народ, исто тако природно, тежи к остваривању својих. Држава вуче на своју страну, а народ, опет, на своју. У том натезању држава је редовно лукавија и организиранија, народ је стрпљивији и има боље живце. Једанпут посрећи једноме, други пут другоме. Кад се држава осјети јача, она попритегне узде и безобзирније таре свој народ присилама и забранама, солдачијом и наметима, тамницама и вјешалима. Народ се стрпи и шути, а у себи мисли: чекај, чекај, доћи ће и мој час! Па кад ослути моменат њене слабости — обично то бива у ратовима и великим кризама, у пошастима, земљотресима и сличним катаклизмама — он пожури да јој подметне ногу. Откаже послушност, одбаци пушку, раздере пореске књиге и матице, попали неколико среских судова и жандармеријских станица, провали у магазе и слагалишта државне војске и разјагми вреће нулерице и канте војно-ерарске свињске масти. Још уцмека покојег неспретног пореског чиновника с пуном кућом дјеце, и испече жива или скуха у ракијском котлу, на тихој ватри, по којег среског начелника са златним ширитима. (Друштвена форма и добар укус налажу да се такве ствари сматрају ријетким и скроз изузетним појавама мада се — бар на неким латитудама — дешавају просјечно два до три пута за једног људског вијека.) Обавивши то, народ самозадовољно лупне шаком о сто: сад сам ја господар! Али, наравно, вара се. Јер, послије првог часа оргијања, људи стану опет нешто организирати. И не успијевајући да измисле ма шта боље, то што изорганизују буде и опет, фатално, држава. Још се није ни разишао масни, наслатки дим од начелника печеног, а у народ је унишао велики окати страх зван отрежњење. Држава се, на истим или нешто друкчијим, или дијаметрално супротним начелима (то је свеједно — детаљ који за суштину ствари нема баш никакве важности) убрзо опет придигла: отресла прашину с лаката и кољена, и партија се наставља. И партија се вјечито наставља. Партија која се зове политичка повијест народâ.

(Државе, поред тога, кад немају паметнијег посла, и пресуднијих хисторијских мисија, штампају марке и фабрикују цигаре. И цигаре им понекад, ваља признати, нису лошије од цигара реномираних духанских кућа. Али то су свакако споредне државне дјелатности.)

И куд онда? Што пристојан човјек може да учини при таквом стању ствари? Ништа. Апсолутно ништа. Какав став да заузме према држави? Колико је год могуће став индиференције као да је уопће не примјећује. Отприлике став какав заузимају земље с либералном владавином према Ватикану: стање без конкордата. Нека се слободно служи државним жељезницама, поштом, јавним саобраћајем уопће, државним монополом, субвенционираним театрима и томе сличним. Због тога му нико неће моћи да предбаци знатније одступање од властитих начела. У таквим двострано обвезним односима, дакле, нека без устручавања послује с њом. Па и оним њеним једнострано обвезним захтјевима (порезу, војној дужности итд.) може да удовољава — већ стога што не може друкчије. Али нека се у својим односима с њом даље од тога никако не упушта! У своме властитом интересу!

А чему да се нада од будућности? Неком бољитку? Можда? Наука нам чврсто обећава да ће, у више или мање недогледно вријеме, држава одумријети. Надајмо се!... Само, у последњи час подилази ме једна мала зебња: негдје из дна меморије исплутава ми ријеч по којој је држава једнако народ. Дефиниција, како се чини, опћенито прихваћена. А ако тако стоји ствар, не значи ли обећање о одумирању државе напросто то да ће одумријети народ?»

Владан Десница

Матеја Душанић

понедељак, 27. март 2017.

Амбро Марошевић: ДВИЈЕ ПЈЕСМЕ


У ВИСОКОЈ КУЋИ

Високој кући су отворене очи
У највећој чами. Твоје руке
Познају отров огртача ноћи
Што зри у мирису душе ко јабуке.

Објешен дан псу око врата
Објесио тебе ужету о сан
Трајност њежно те замата
У звук јеке да си путник ран.

Усред беспућа путови ти скрити
Цакле тијелом њихове моћи
Као ваздух испреден у нити
Пориче свемир бесконачност ноћи

Одсјаји времена у ширини скута
Као мртво море тишину удишу
У високој кући путник тражи пута
Писму, у ком сати о дну срца пишу


НЕЋЕШ ВЈЕРОВАТИ

Нећеш вјеровати пријатељу пакла
Сву ноћ ме ријечи љепотом туку
Змије стихом моју заносе руку
Цијелу ноћ се скрива душа иза стакла

Цијелу поноћ ријечи кроје поље бојно
Пјевају анђели док тамно падамо
Настаје ода трајања. Насамо
Уму на руке стиже патња стројно.

Клето јаство живо кроз ћелије тече
Казаљком сата разарам свјетове
Насред рушевина срце нову снагу стече
Тад стаблу живота отимам цвјетове

У бесциљној птици ријечи ружно звече
И моје перје под сунцем се пече

Амбро Марошевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

НА МНОГАЈА ЉЕТА, ДРАГИ ПРИЈАТЕЉУ!


ВУЧКО

У доба бега и збега,
кад оца му на колац,
а брата о конопац,
предак ми Вучко,
за много нерода
и мало рода,
из камена и неба
хлеба копаше,
а увек имаше лека
против лелека.

Радослав Вучковић


четвртак, 23. март 2017.

ВРИЈЕДАН И ДРАГ ПОКЛОН


Поклон пријатеља Драгослава Милића из Малмеа (Malmö), ауторска великоформатна сериографија (сигнирана од аутора), дјело холандског сликара, скулптора и пјесника Корнелиса (Corneille — Guillaume Cornelis van Beverloo). Урамљено дјело краси моју спаваћу собу...

* 03. јул 1922   † 05. септембар 2010

ГОСПОДЕ БОЖЕ ХИЉАДУ ГОДИНА! (фрагмент)


..., митрополит Питирим истиче да тегобни живот православне цркве у Русији траје заправо два столећа, почевши од отварања Русије Петра Великог ка Западу које су искористили агенти масонерије и илуминизма. Субверзија је кулминирала у годинама пред Октобарску револуцију, подстичући конфузију или јеретичке секте те кобне фигуре попут Распућина (марионете масона Папуса), у оквиру широке стратегије непријатељства наднационалног капитализма против царства које се опирало паразитизму лихварске интернационале, одбијајући многе понуде кредита, а бележећи светске рекорде динамике и обима аутономног привредног развоја.

У првим годинама након Октобарске револуције, црква и свештенство су били први на удару програма ликвидације "прошлости". Од скоро педесет хиљада цркава царске Русије, само је 6800 остало поштеђено нихилистичких уништења. Све остале су биле срушене или претворене у штале, магацине, музеје атеизма... Преко педесет хиљада свештених лица нашло је смрт на губилиштима или у логорима. А масон и архитект Ле Корбизије (Le Corbusier) је лично дошао у Москву да честита ликвидаторима "прошлости", нудећи своје пројекте  "спаваоница" на место срушених цркава. Узгред речено, још увијек не могу поверовати својим очима да су виделе фантастичну подударност — коју ми је, помоћу две фотографије, показивао један московски учитељ "тајне историје" Русије — између распореда рана на телу убијеног руског царевића и распореда рупа-прозора на једном зиду Ле Корбизијеове цркве у Роншампу (Ronchamp). Ле Корбизије је одао почаст убицама царевића? Прст учитеља зауставио се на крсту те цркве: "Погледајте: то уопште не личи на крст већ једино на неки дуги мач који се ритуално зарива у срце хришћанске цркве. Јадни верници који се тамо моле, несвесни подвале."

среда, 22. март 2017.

Рене Шар: ОДМОР НА ВЕТРУ

* 14. јун 1907   † 19. фебруар 1988 
ОДМОР НА ВЕТРУ

На обронцима брежуљка крај села бивакују густа поља мимоза. У време бербе, може вам се, негде далеко од њих, догодити надасве мирисан сусрет са једном девојком чије су руке целог дана пребирале по крхким гранчицама. Налик на светиљку, која уместо светлосног круга одише мирисом, она иде, леђима окренута сунцу које залази.

Било би светогрђе обратити јој се.

Еспадрило што газите траву, уклоните јој се с пута. Можда ћете имати прилику да на њеним уснама разазнате утвару влажне Ноћи?

Рене Шар
/Преузето из НОВА МИСАО - часопис за савремену културу Војводине; Нови Сад, јануар & фебруар 2013. Превео са француског: Јован Христић/

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: (М)РАК


(М)РАК ме изједа и (м)учи
Да живим на сасвим други начин
Без великих скокова и очекивања
Из дана у дан стих 
По стих - Опрезно као кад крочиш 
На стаклени степеник

Мирослав Б. Душанић


Љиљана Вујић Томљановић: Умјесто птица


Умјесто птица

из говора миришу гробнице
дух се растапа у
шупљинама пастира
који овцама припадају
ускачу у ватру
умјесто да из властитог ватришта
прекаљени изроне
јуначка крв и најздравије отрује

и кад се небо поново веже
за траву и макове
крај порушених зидова
умјесто птица пјевају жабе
гдје душа висинама склона
не може да полети

прођи уснулим мачем
крај оних који
због властитог бола бол задају
с надом у спасење од спаситеља
који љубе (нас на кољенима) и
мир граде шакама пуним браде

Љиљана Вујић Томљановић


Фотографије: Матеја Душанић

уторак, 21. март 2017.

Вера Цветановић: СВЕТИЛИШТЕ


СВЕТИЛИШТЕ

Без речи
Тропрст се у крст смирује
У прах грумен се рони

Све се одвија само по себи
По кретању душа звони

Без иједне речи
Озарена блиставим знаковима
Ходам изнад себе

Више на небу него на земљи
У облацима
Између ничег и нечег чега има

Следим ли Твој пут
Маријо дјево

Тропрст се у крст смирује
Грумен у прах се рони ево

Анђео мој блиста

У појању милозвучном
Ореол срца озари
Песма чиста

Древна стаза према светом врху
Обнавља наду мером светлости

У име Христа

Вера Цветановић


Мирослав Б. Душанић

субота, 18. март 2017.

Мирослав Б. Душанић: Колотечина


Колотечина

Уз одбљесак
Уздрхталог мјесеца
Плове издубљене 
Лађе низ ријеке наше 
И односе кошмарне 
Слике 

А свака слика нам је 
Судбеница

На грубо отесаним 
Даскама наша имена 
Утиснута
Имена која затварају
Кругове спремне на
Коцкање и прељубу

Кругове спремне на
Издају

И наступи страшна 
Тишина
Опхрвена сјећањима

Била једном Земља
Једна

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 17. март 2017.

Станимир Трифуновић: Фрагменти 42

Сан о Еви; Фотографија: casopiskult.com
„…Не тражим саговорника више ни у коме. Ни у себи. Саучесник је то само нечујни и потмули, и зна добро – оно што сам вековима праскозорио најдубље издише данас…“

Станимир Трифуновић

четвртак, 16. март 2017.

Љубомир Симовић: РИБАРНИЦА


РИБАРНИЦА 

Не само песничке тричарије, 
како је веровао и писао Катул; 
у овом веку и бесмртна дела 
завршавају исто као и мртва: 
као и у листове синоћњих новина, 
данас и у листове светих књига, 
чија су слова светлела кроз тмуше, 
рибари на пијаци увијају скуше! 

Љубомир Симовић
Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 15. март 2017.

Тин Ујевић: ОПОНАШАЊЕ У СЛУЖБИ ДРУШТВЕНОСТИ (фрагмент)


...Човјек радо и несвјесно опонаша друге, он често опонаша и сама себе. Можда отуда долази француска ријеч »sedonner un genre« (позирати као индивидуалност или типус). Опонашати сама себе већином значи губитак снага младости, прелазак или у стабилност мужевности или у опадање старења. Раније се човјек подавао неким импулсима, а сада слиједи неке рецепте. Човјек, који себе опонаша, не мора престати бити оригиналан, он ставља на кушњу своју аутентичност. Свакако, у њему брига за редом и сигурношћу (Safety first!) потискује ебулицију много сперматичне плодности и ферментираног стварања. Спонтаност и опонашање боре се у човјеку. Али ту борбу нису још увијек сасвим под лупом испитали ни они који разликују једно »друштвено ја« и једно »дубоко ја«. Није довољно испитана имитативна подлога и н т и м н и х осјећаја, у којима је можда најмање мјеста препуштено личном стварању.

Пјесничке школе, покрети и струје дјела су имитације и борба међу старим и новим нараштајем једним је дијелом природна, другим дијелом (као од романтике XIX в., када је постала ноторна чињеница) имитирана. У неким земљама Модерно је баш и с а м о оно, што је прешло границу, што није »народно«: боре се двије имитације, двије традиције, домаћа и сусједна. Имитација не ствара само естетике, него још више шира с т а њ а  о с ј е ћ а ј н о с т и  у епохама. Раније су се мијењале »пјесничке дикције«, а сада покретске фразеологије, на које се ускоро изнутра нешто одазива и одзвања. Човјека ће бољети ако увиди да су пјеснички и други (на пр. животни осјећаји производи, позајмице као крпе у модним журналима). Па ипак је тако. Конвенција је велики диктатор чак и етичких осјећаја. Школе шире оригиналност по неким обрасцима, језици се понављају и испреплићу, инспирација има свој репертоар, а фантазија своје велике шаблоне. И срце, и суза, све се имитирало, још горе него луциферизам и титанизам. За Тардеа је имитација била з а к о н  у друштву, као гравитација у астрономији.

Не бојим се поставити на своју личну савијест пламено питање: немају ли моји најискренији осјећаји нечега имитиранога? Ах, не театралнога. Али да моја мржња, набачени потез карикатуре не опонашају једнога далекога јунака из био-Магуен епохе? Јер мржња може бити испуњена пећинским, декоративним јуначењем и хвастањем. Баш у елементарним осјећајима имитирам троглодите и Зулукафере, а у културним осјећајима имитирам декадентне трговце сладорне репе и шећерних колача.

Када нас преплави једна нова поезија и преврне нашу осјећајност, значи да су нас обасјали и обратили на нови живот чаробњаци, козмички хипнотизери, магови. Индустријске револуције теку својим путем, а пјесничке револуције (осим фаталности мијена) имају један сугестиван фантастички, један митолошко фиктивистички значај. Онај бог, који мијења пјесничка срца, бог је чаробњак и ескамутера, варалица чаролије. Тешко нас боли када чујемо да су наше љубави — и оне најсветије љубави, и оне најчулније — дјело једне магиске хипнозе, хипнозе имитације. У знанственом смислу то је ипак само тако. Свака изјава љубави готови је производ имитације, сваки сентиментални став некога репетира или синтезира такве репетиције, свака је осјећајна ефемесценција само парадигма из опћега и свеопћега категоричког императива Имитације. Самоћа, тражење оригиналности само су парадокси у тој опћој тежњи, која издваја чак и поједине групе осамљеника, »г р у п е  р и ј е т к и х«, тенденцију чистоћи, супериорности, н е п р и к о с н о в е н о с т и, елитности; ова рафинирана имитација, у којој игра улогу мотив такмичења и одвајања, спада у пулзацију етике која диференцирањем надокнађује своју компактну униформизацију.

Тин Ујевић
/Преузето из књиге ЉУДИ ЗА ВРАТИМА ГОСТИОНИЦЕ; ДХК, Загреб, 1938./

уторак, 14. март 2017.

Тони Пердић: Вртлар у ромингу


Вртлар у ромингу

насукан у позном августу, раног јутра, 
као у раној јесени, царске сам бегоније заливао 
и косио траву у врту. пред сушом клонуло је већ
неко ретко биље и развејавало труње по иловачи.

значи, још једно лето не стигох да одшкринем плаве двери
и кренем напред, премда тачно је:
с времена на време, сви посумњамо у све,
али, у последње време, то чиним све време.

а сећаш се, бејах грандоман из Халикарнаса и Гизе.
завитлавах Семирамиду висећим саксијама,
а сада сам сметени вртлар, наоружан метафорама
из којих се препознаје гнев због залудног трагања.
и саркастични разметљивац аористом,
док квасих стопала у мору осредњости које пенуша по
тротоарима ове земље.
ревносно гледах како се суши украсно биље, лист по лист.

к врагу и аорист. веровао сам ти када си говорила
да је света искра пријатељства и љубави у слушању.
али, одавно те више не чујем.
и мало сам љут што је твоја галаксија тако слабо покривена
базним станицама.
тек да ослушнеш овај наговештај елегије о клонулом биљу.
о трњу, о труњу. о смиљу, о босиљу,
о минијатурној меморијској картици, облика трепавице
на којој је читко записан цео наш живот.

синоћ сам неке чудесне песме песника из Појезне
и Армстронгову трубу једва преживео уз помоћ воћног вина
и твојих умирујућих речи:

…а наше, наше је само да саздамо
три зрака сунца у нечијим зеницама,…

тако си бар говорила док смо трагали за значењима
јасписа и родонита, наоружани осмехом,
убеђени да све је само игра. и ово није песма.
комична је игра глувих телефона, од које пуцају опне.

Тони Пердић
/Најбоља пјесма 8. европског фејсбук (facebook) пјесничког фестивала./

Фотографије: Ј. Панцер (J. Panzer) / Мат. Душанић