 |
| * 07. август 1915 † 16. април 1944 |
Небо је сковано као звоно златно.
А земља од туча обешено клатно —
брује олује.
Ветри кроз раскуштрене косе прохује;
челом дотичемо недро висина,
прстом размичемо звеку модрина —
заглушио је свако свог слуха тон.
И дозивамо с глухи са звоника
и гледамо се слепи са видика,
неком руб звона туч угиба —
појасом плавим по зраку шиба
помамљен звон;
те ухом нашим брује олује
у златно небо —
кад срце туче о тврдо ребро
безгласно бим, безгласно бом.
Радомир Продановић
 |
| Погинуо са супругом Милицом и сином у априлском бомардовању Београда (1944.) |
Нема коментара:
Постави коментар