 |
 |
Са мирисом очеве старе липе
Разочаран лутам свијетом
Не налазим мир ни спасење
А цестама нема краја
Увијек ме воде негдје даље
Никако да се скрасим
Нигдје сунце да ме огрије
И шибају вјетрови и лију кише
Ломе ми багреме у цвијету
Повијају јаблане и брезе
Ни гују отровницу да сретнем
На прашњавим друмовима
Као да су све у завичају остале
Само понекад видим вране
Како ме прате душу да прихвате
Да не остане незбринута
Покрај пута и сама и одбачена
Када у лутању овом посустанем
Мирослав Б. Душанић
 |
 |
 |
 |
Нема коментара:
Постави коментар