 |
Али он постоји, и јесте један једини,
само се није указивао.
А сад ме чека на светлијој ледини
коју сам тако често снивао.
Не очекивах баш одбор за дочек,
ал, ипак, усамљен старац... Неизрециво!
Могла је смрт да буде и на почек,
још двадесетак година, рецимо.
Шта се може, и како је испало
добро је! Увек је могло горе.
Рецимо, докажу ли да нисам поступао исправно,
сам крив што сам оборен.
Но, оно што следи сигурно је важније:
разговор, дуго чекан.
Неће отворити, ваљда, ватре баражније
од оних које жив трпех, некад.
Сам седи он, у пустоши. Са штапом, с погледом преданим,
натуштен, пред непријатност — ко зуб да га боли.
Мораћемо да причамо и вековима, треба ли:
док не докаже да ме воли.
Владимир Јагличић
 |
Нема коментара:
Постави коментар