четвртак, 31. децембар 2015.

Мићо Цвијетић: Три пјесме (БДЕЊЕ број 45/46, јул – децембар, 2015.)


У БЕСУДНОЈ ЗЕМЉИ

Гледао сам како гори наш град,
Видео како горе градови редом,
Шуме, поља, планине и реке,
Како гори човек, гори и небо,
Све воде их не могоше угасити.
У пламену села, куће и наш дом,
Нестаје једна бесудна земља.
Слушао сам са згаришта
Непознатог певача,
Глас који је оплакивао
Све худе погорелце.
Још су по густишима тумарали
Само ретки миљеници среће,
Заогрнути зеленим лишћем
Бивше сунчеве деце.



СУСРЕТ

Кад се кршевитом стазом враћах дому,
Свевидећим оком меркала ме шарка,
Опружена на сунцу, на топлом белутку,
Сикти и унезверено палаца језиком,
Устремљене главе на пролазника.
Ако је каменом у главу,
Она ће стрелом у срце.
Мирољубиво се у страху мимоилазимо,
Једно другом главу чувамо.
И свако наставља својим путем.
Име јој се поново не поменуло,
Да је не призивам прагу и кући.



СТИД И СУЗЕ

Није ме нимало изненадило,
Кад се злобници осуше на мене,
Злурадим погледом и речима;
Дрзнух се да узмем бољи залогај,
Неку мрвицу већу од дозвољеног.
Сваким даном ми поново,
Праведници нешто ускрате,
Што не бејаше премало
Да не би јако заболело.
У себи скривам стид и сузе.

Мићо Цвијетић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Слободан Стојадиновић: ВАПАЈ

Risa F
ВАПАЈ

Признајем старим пргаво крив сам
И што сам прав и нека ми се суди
Али спречи ме да пишем туђе песме
Када не будем могао писати своје
Знам да превише тражим
Али верујем да онај који тражи
Што нико није ни помислио тражити
Има отворено небо твоје радости

Слободан Стојадиновић


Tomohira Samukawa

среда, 30. децембар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Потоп

Seiichiro Shishido
Потоп

                         У спомен на Жарка Команина


Праћен погледима радозналих очију кроз кључаоницу
Пролазник се зауставио и убрао цвијет бијелог сљеза
Прошао поред чокота винове лозе и грма дивље руже
Онда је убрзао корак и нестао у плавети на хоризонту

С вечери су у многим домовима засвијетлиле свијеће
Цијелу ноћ кликтале су совуљаге а пси остали нијеми
Умјесто пијетлова нови дан најавиле муње и громови
Са околних брежуљака кровове кућа притисли облаци

И прије него што је село потопљено огласило се звоно
Само од себе распростирући потмуло и посљедњи пут

Мирослав Б. Душанић


Satoru Tsukamoto

Драгољуб Симоновић: СЕНКА РОБА


СЕНКА РОБА

„Везак везла Инђија Девојка,
Везак везла према месечини“
                       Народна песма


Да ли сам најзад успео
Да збришем сенку роба

Хоћу да будем ћутљив
Да ништа не кажем

Желим да очувам
Само једно трајање

Једном речју кидам
И ништим сва шапутања

Никада неће оштрина
Тупо ће трајати све

Небо ће бити такво
Маглушљиво увек

Па добро
Удахњујем широко

Нека бар нешто храни

Драгољуб Симоновић

/Преузето са блога Стојан БОГДАНОВИЋ: НИШКИ ПЕСНИЦИ (II)/

Фотографије: © by Blanca Juan Palau

уторак, 29. децембар 2015.

Дејан Богојевић: УЉАНА ПОЉА ЗОРА


УЉАНА ПОЉА ЗОРА

Мирне зидине
Скриваху видик изван самог себе
Те маховине ноћних немира
Што огроздале падају на чула

Утврђења саздана од брда
Без стаза
Без светлуцавог стења
Под голобрадом брадом аветне ноћи

Стопало ми се одмара
По уљаним пољима
Где сребре се
Усијана телеса
Тек расповитих зора

У зидинама се мрешкају
Трагови још једне светлости
Прашњаве
Титраве

Сетне

Дејан Богојевић


/Преузето из ТРАГ; Часопис за књижевност, уметност и културу, година V, књига V, свеска ХХ; Врбас, децембар 2009./ 

Фотографије: © by Blanca Juan Palau

Јани Рицо: ЛИЦЕ


ЛИЦЕ

То је лице светло, ћутљиво, сасвим само
као потпуна самоћа, као потпуна победа
над самоћом. То лице
гледа те између два стуба мирне воде.

А ти не знаш којем од та два више да верујеш.

Јани Рицо


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Изњедрити коло



Изњедрити коло

Узети у руку стручак босиљка
Камен бјелутак грумен тамјана
Што у себи светост сагледава
Сасјећи мреже тмасте мрклине
И уклонити путеве безизлаза

Отргнути од умирања све слике
Ливаде и раштркане кућерке
Црквене звонике
И оживјети сјећања на људе
Гурнуте у амбис заборава
С цвјетовима јабука и брескви

Загрлити сва чежњива лица
Стопљена с прозорским окнима
У априлском сунцу пријеподне
И заиграти коло завичајно

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Адам Загајевски: ПОЕЗИЈА И СУМЊА (фрагмент)


   Поезија и сумња су потребне једна другој, воде суживот сличан оном који воде храст и бршљан, пас и мачка. Мада, њихова веза није ни хармонична ни симетрична. Поезији је много потребнија сумња него сумњи поезија. Захваљујући сумњи, поезија се прочишћава – од реторске неискрености, распричаности, лажи, младалачке брбљивости, празне еуфорије (мада не од стварне еуфорије). Лишена строгог погледа сумње, поезија – поготову у нашим мрачним временима – лако би могла да се изроди у сентименталне песмице, егзалтиране и немудре песме, у бесмислену похвалу сваког обличја света.
   Другачије ствар стоји са сумњом: бежи од друштва поезије; поезија је њен опасан противник, чак смртна опасност. Чак трагична, мрачна поезија увек надраста сумњу, јер је ова уништава, одузима јој смисао постојања. Сумња обогаћује и драматизује поезију, док поезија ликвидира сумњу – или је веома ослабљује, тако да скептици губе главу, ћуте или се претварају у уметнике.
   Сумња је интелигентнија од поезије, о свету нам говори нешто пакосно, нешто што смо увек знали, али смо то скривали и од себе; међутим, поезија ипак превазилази интелигенцију, указујући на оно што не можемо да знамо.
   Сумња је нарцистичка: гледамо на све, па и на нас саме, критички – можда нам то доноси олакшање. Поезија, међутим, указује поверење свету, извлачи нас из тесног скафандра нашег ја, верује у могућност постојања лепоте, у њену трагичност.
   Спор између поезије и сумње нема ничег заједничкког с површном дебатом оптимизма и песимизма.
    Велика драма XX века учинила је да сада имамо посла са две врсте ума: с резигнираним и трагалачким умом. Сумња је резигнирана поезија, док је поезија трагање, бесконачно путовање.
    Сумња је тунел, поезија је – спирала.
    Омиљен гест сумње је затварање, а поезије – отварање.
  Сумња је опуномоћени амбасадор смрти, њена најдужа и најдуховитија сенка; поезија се креће ка непознатом циљу.
    Због чега неко бира поезију, а неко – сумњу, то не знамо и никада нећемо сазнати. Нити знамо због чега је неко Сиоран, а неко Милош.

Адам Загајевски
/С пољског превела Бисерка Рајчић/


Фотографије: © by Viktoria Weihmann Vicky

понедељак, 28. децембар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Изгубљене душе


Изгубљене душе

Шта су то пјеснички путеви и њихова ћуд
Да ли је то замршен Борхесов стих
Тумачење прошлости и замки историје
Поглед слуђених душа у плаветнило неба
Узнемирена крв у венама
Напорно пјешачење стазом горштака
Када од умора у грлу застану ријечи
Па онда нагло и незаустављиво потеку

Да ли је то самоћа сфинге у парку
Нијеме птице у кавезу
Њихов пад или слободан лет у будућност
Критички осврти на човјека
Оде које славе свјетлост и свијет
Или сасвим наивне божанске игре
Изнуђене инспирације у митовима
О Венери о Сизифу и камену
О фениксу из пепела и пламену с Истока
Побожна појања светогорских монаха
Удари гонга шум лишћа жубор потока
Танана влакна вилинске косице
Жутило цвијета маслачка на носу сањара

Живе ли у неком недокучивом предјелу
Утискујући бе/смислено мастило у бјелину
И понирући у само/створену тајну
Заваравајући нас
Или живе с нама у истом граду
Избјегавајући да их сретнемо
Чинећи нас још немоћнијим (него што јесмо)
Лоповским преласцима на другу страну улице

Колико ли их је изван круга и нашег домашаја
А колико међу нама с маскама на лицима
Извјештачених и повлашћених на пијаци
У самопослугама на трговима и у пролазима
Који нас магарче продајући нам маглу
О љубави и отаџбини
О љепоти и важности искреног исказа

Мирослав Б. Душанић


Хуан Октавио Пренс: ЧУДАН АПЕТИТ


ЧУДАН АПЕТИТ

Најважније је, како изгледа,
   бити јешан.

Адвокат је појео цело наследство,
   велика риба једе малу,
   мољац изједа дрво,
   пороци нагризају здравље,
   ловац једе пиона,
   време поједе живот.

Непријатеља поједе живог,
   једу једни друге.

(...)

У очају, песник је
   нехотице појео један стих.

Хуан Октавио Пренс
/Пријевод са шпанског: Гордана Ћирјанић/


Лидија Душанић

недеља, 27. децембар 2015.

Зоран М. Мандић: СВЕТ ЈЕ ЈЕДАН


СВЕТ ЈЕ ЈЕДАН

Свет је један
једна запета
једна тачка
непрекројив ни од најсилнијих
добро наоружаних множина
мишљењем и лепотом израза
текстом који може да не срља у
безазленост приче о постању
инфициране измишљотинама
инфериорних једнина
Свет је један у свему у
вери и језику
међу онима што прислушкују и одавају
међу прислушкиваним и одатим
на саставима и гибњевима
на рубовима
међу женама суновраћеним у именице
вештица и подајница
хоћки које се брзо задовоље
Свет је један и само један шлиц је
на њему
да може кад мора
да мора кад може
кроз вртове и пустиње
Сибир и Сабир
кроз мишићав број Појма
акробатски разгоропађеног на
феноменолошким справама за мучење
Ноумена
Свет је један и кад није
кад нема себе
сенка је његова ту да опомене и
казни невернике

Зоран М. Мандић


Фотографије: © by Viktoria Weihmann Vicky

Хаим Гури: ЧИНИ МИ СЕ ДА ЧУВАМ ЗИДИНЕ


ЧИНИ МИ СЕ ДА ЧУВАМ ЗИДИНЕ

Чини ми се да чувам зидине
одавно издахнулог града.

Светла која ме сада обливају
су легати светла одавно угашеног.

Идем кроз ствари које је време напустило,
пролазим.
И оне живе без времена које се распада у часовницима.

Оне ми се враћају, враћају да би спорије живеле.
Поред пепељара,
Поред шољица за кафу које се хладе.

Пуно шетам и нагађам
и уживам у сумњи.

Али ја чувам зидине града
који је издахнуо пре много лета.

Хаим Гури

/Пријевод са хебрејског: Соња Штајнфелд/

Мирослав Б. Душанић

Валентина Терзић: Одбијам да постојим


Одбијам  да постојим

Одбијам  да постојим
На овом месту
Хладне и усахле долине.
Ја ћу пре да обитавам
Међу гранчицама сувим
Што пуцкетају под мојим ногама
Док сакупљам земљу
За моје цвеће.
Јесам ли ја то
Прешла у равнодушно стање
Свога ума?
Јесам ли ја то одустала?
Не разумем принцип
Чопора
И не схватам потребу
Да волим  искључиво себе.
Ја ћу просто
Једнога јутра
Да лахорим
Са презрелим маслачцима
Као и сви песници
Што раде
Не бих ли осетила лакоћу
Одвајања
Од ове хладне и усахле долине.

Валентина Терзић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић (15. децембар 2015.)

субота, 26. децембар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Концерт за клавир и оркестар бр. 2 у ц-молу — Сергеј Рахмањинов


Концерт за клавир и оркестар бр. 2
у ц-молу — Сергеј Рахмањинов


Исцијеђени као жути лимунови
Ноћу ослушкујемо пророчке гласове
На ливадама цвјетају маслачци
На небу још увијек звијезде сјаје
На камену маховина на дрвету птице
Изгубљене у високој трави и корову
Као гује вијугаве стазе
Понекад запријете громови и пљусак
Ил у глуво доба изрону утваре
Тутањ копита избаци нас из постеље
Завлада хајка и то стање потраје
Кад наступи тишина сакупимо трупла
Потражимо кости и крваве јаме
И скрхани дуго тугујемо и оплакујемо
А са нама наших мртвих сјене

Мирослав Б. Душанић


Винко Шелога: KOLO


КОЛО

Окрећу се два колута
врте судбински котури
свемоћни закон опстанка

Поскакују К и Л с ноге на ногу
у великом прстену шанца
испред племенског палисада
племе вриском тера демоне
усељене пре потопа

Врач је смислио игру пре свеца
да истера сумњу у ритуал и богове
Помамом ритма, магнетизмом зноја
коловођи паклена труба набија
свињску главу с кићанком

Коло воде државни пендрек
ширити с ордењем
ћопо гуслар
за њима посестрима равијојла
мантија са сабљом и моштима
комесар револуције с пиштољем и касом
подврискују, поскакују
самоуки мајстор, наивна секретарица
трудољубиви песник

Све је коло
све је у году

Винко Шелога



Фотографије: © by Viktoria Weihmann Vicky

Саша Скалушевић Скала. ИНСПИРАЦИЈА


ИНСПИРАЦИЈА

Доколица је нестала
глава ти је тешка
каишевима стихова затегнута
каша речи у којој се дави стрепња
несаница те гуши више
него сав дим бешчашћа
знојави гласници јуре
до стегнуте шаке прстију
јављају да се дохвате оруђа
пенкала или тастатуре
да зграбе телефон
напад је близу
попут ратних бубњева
почиње типкање по собном смогу
несаница и моје здравље
добијају свој део плена

Саша Скалушевић Скала


 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Тадеуш Ружевич: Трауматска прича

Народна књига, Београд 1987.
Дијалог

На обали црног
мора

разговарао сам с руским песником
о поезији о Гогољу
Шекспиру
Стаљину о страху
ветар је разносио с усана
наша речи

залазило је сунце
поплавило је црвено
крвљу
воду ваздух земљу

Шекспир је море
носио на својој грбачи
бродове натоварене зрном

говорили смо о кризи
лирике романа драме

Шекспир је оплођивао Европу
сахрањивао мртве
водио ратове

Смејао се од уха до уха
питао гласом "сиротог Тома"
за укус поједеног говнета
салате од ловорова листа
добродушно се натресао

Држао нас на длану
остављао на песку
и почео да улази у море
с отвореним жилама

Тадеуш Ружевич

/Пријевод: Петар Вујчић/

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 24. децембар 2015.

Мирослав Б. Душанић: У невремену



У невремену

Губим се у атмосфери илузије
У детаљима из нечијег дјетињства
Искрсавају људи боје и мириси
Све је у покрету бучно и презаузето
Са Истока ратнички усклици варвара
Пријете сабљама ништа им није свето
Библиотека у Александрији у пламену
Знојна лица Сизиф гура своју стијену
Иако не одаје утисак природности
Јер му је тон прилично подругљив
Изгледа да Одисеј ужива у подземљу

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: © by Viktoria Weihmann Vicky

Радован Влаховић: Путник кроз време


Путник кроз време

Он дуго већ тако
путује
Просто искаче из
једног
и ускаче у друго време
Био ми је савршен странац
и кад сам га упознао
схватио сам
да борави у моме телу
спава са мојом женом
мисли мојом главом
Ја пишем његове текстове
и потписујем својим именом
његове књиге
И кад умрем чини ми се
долазиће у мој бивши живот
да изравнава рачуне 

Радован Влаховић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ИЗ ЗАВИЧАЈА



Фотографије: Чедо Васлић

ПОЈЕЗНА




Фотографије:  Савко Пећић Песа