понедељак, 29. децембар 2014.

Димитрије Николајевић: Све чему си се надао


Све чему си се надао

Све чему си се надао пропало је,
Остала је само звездана прашина
Она, испод које
Камена тишина
Још одјекује
Кроз све што се чује

Остајеш са оним што ниси имао,
А могло ти је заслужено припасти.
Живот те препознао
И варком смрт части
Која те бела
Још није однела.

Е, томе се надао никада ниси,
Јер у том замршају нечега има
И о концу виси
Миленијумима;
Ко га прекине
Стиже до истине.

Њене ћеш све тајне упознати и ти
И домоћи се свега што ти пропало,
Ал' мораш пристати
Криво огледало
Да те зачара,
Које други свет отвара.

Тамо жеш као и сви други отићи
Кад смрт угледаш у своме црном плашту.
Не плаши се ићи
С њом као кроз машту;
Она није крај -
Њом почиње бескрај.

И у њему да се снађе морала би
Твоја душа у којој је сва суштина
Бића и њом граби
Да ти бескрајина
Блискија буде
И од родне груде.

Зато што си овде рачуне платио
И преплатио уз највећу камату.
Јоште и патио
Са омчом о врату,
Срећом би ниска
А и ти без вриска.

Тако се прича о жићу завршава
У коме се и преко могућег хтело
Све док се дешава
И бучи врело
Од живе воде - 
Све док је слободе!

Димитрије Николајевић
/ЛМС, јун 2012, књ. 489, св. 6 Нови Сад/
 

Нема коментара: