уторак, 24. децембар 2013.

Мирко Иконић: Три пјесме

Савко Пећић Песа
Разговор са старим храстом
                              Вујици Бојовићу
 

На уласку у родно село,
пита стари храст мене
за све оне празне године,
по свету проведене.


Позна је већ јесен
и обилно капље жир,
горе гаче изгубљена врана
и руши вековни мир.


Све било је па прошло,
одговарам без воље,
живело се у сјају и беди
са надом да биће боље.


Сад понека сува грана,
претећи маше из врха
и залепрша зрело лишће
изгубљеног времена сврха.


Онда и храст обузме туга,
шкрипе му старачка плућа
мени се указа жуђени циљ
у коров давно зарасла кућа.


Мирослав Б. Душанић
Стара прича

Од старе приче још сузе очи
док хладна рука нехајно маше
уклета вода сећањем точи
а језа измаглице видик паше.


Утеха да прст судбине је то
и жудња за живом искром у тами
а не разазнајем ни добро ни зло
док чекамо заборављени и сами.


Ослобођени гласова, заноса и речи,
оно што је било опет биће
залудне младости опојно пиће,


Не може тугу да спречи
иако заборав све брише
једнако жудим за временом кише.


Мирослав Б. Душанић
Сипац

У брвну меље сипац
пропада стара кућа
дошао залудни писац
па стао да трућа.


Како је све пролазно
и све има своје
како је срце празно
док гасну летње боје.


Стидљиви дечак слуша
а досадни старац меље
снатри невина душа
буде се старе жеље.


Све се осипа тако
разум опседа злоба
наивној души лако
и бол и љубав да проба.


А живот капље и цури
сипац и даље дуби
несхваћен песник се дури
док растрзану песму губи.


Мирко Иконић
/Преузето из часописа САВИНДАН - Пријепоље/

Нема коментара: