понедељак, 30. септембар 2013.

Живорад Недељковић: Точак

Точак

Некада, не тако давно,
На месту где Морава прави окуку
У Горичанима, било је неколико воденица.
Међу њима и чувена Бежанића воденица
Коју у песми помиње Брана Петровић.
 

И свега ту беше,
Не само брашна,
Не само румених девојака,
Не само вила, и вампира
Који би, у глуво доба,
Скочили на уморна леђа и јахали,
До првих петлова, потоњег сумашишавшег.
 

Причао ми је Братислав Бежанић,
Професор и преводилац, унук власника,
Да свега беше, све док није морало да се иде
Даље од воде, у горе, о чему и презиме казује.
 

Бежало се пред Турцима, пред Немцима,
Опет пред Немцима, после од комуниста,
Увек и од безимених, као што се
И сада бежи од немих пошасти.
 

Само Морава није имала где.
Ни онда кад је с пролећа
Понекад помишљала да може негде да оде,
Ојачана белином с брда;
Да, преображена у Море, нестане,
Или тек да опомене, овај или онај штаб,
Врховну команду, да се и време разлива
Као вода, да све носи.
 

Однело је време, уз помоћ пијука
И ћускија, уз помоћ динамита и бесова, однело је
Потлеушице и стаје, оборе и земунице, прелило се
У ништа, или у запис у историјској читанци
Из које уче разборити.
 

Али није однело воденички точак,
Ено га, окреће се,
Док Морава тихо тече,
Док врбаци шуме,
А Месец се огледа у води.
 

Та двострука светлост довољна је за две земље,
За два града, за два села,
За два славуја или ћука,
А камоли за два човека у истом телу.
За оног који је побегао и још бежи,
И за оног који би хтео да се врати,
Само још не зна одакле.
 

Чека Морава,
Чека њен точак,
Та двострука земља чека
Своје двоструко сунце.
 

У грлу, у срцу, у двоструком повратку
Гусне сјај.


Живорад Недељковић

Славољуб Марковић: Воденица на Морави

Зоран М. Мандић: Легенда

© by Blanca Juan Palau
Легенда
     
     (Сени мог брата Душана)

Легенде нису у књигама
Илијадама и Одисејама
Рађају се у засебности Духа
руком ваздуха написаног на
онтолошком
пергаменту времена
У Питагорином песку
Насред пољане где је млади Галоа
бранио част љубави
двобоја и математике
Легенде умиру у зору
журно
пролазећи кроз магична врата
разобручене историје
хербаријума
акваријума и провизоријума
ницања
одлазе да би остали
именима улица са
потписима необрисиве стварности
остављајући је будућности да их
чека
сачекује рађањем нове зоре
без њих
Са Годоом у возу
путују и шестаре светом илузије
У чијем собљу живе утетовиране у
својим знацима

Зоран М. Мандић
/Објављено 30. јануара 2008. Култура, вечерње Новости/

© by Blanca Juan Palau

недеља, 29. септембар 2013.

Мирослав Б. Душанић: И нема Промјена

© by Blanca Juan Palau
У хаосу Поетика
и Богова
режирају се нове
Драме

И нема Промјена

Гробља се пуне
Животом
како то и доликује
Херојима

Мирослав Б. Душанић

© by Blanca Juan Palau

Петру Крду : Песма за охрабрење

© by Blanca Juan Palau
Песма за охрабрење

Збиља волим те оваквог.
У теби је онај кога нема,
а у њему моји погледи су
у стању да секу
Гордијев чвор.

Жив ми био!

Петру Крду

© by Blanca Juan Palau

Мирослав Б. Душанић: Сан са посљедицом

© by Blanca Juan Palau
Сан са посљедицом

у смирај једног љетњег дана
са стабла суве крушке
совуљага
изнад колијевке...

у тренутку кад се све одиграло
и мир у дворишту поново завлада
ја сам се пробудио

моје мисли су растрзане
разговори са самим собом продубљују се
и противрјечности постају све јасније
уморан сам да бих заташкао доказе
зато их остављам нетакнуте
истражујем се и ништа не схватам
наступила зијевајућа празнина
која шаље сигнале у небо
очи варају
позиви за помоћ губе у привидном
и ја не знам више шта је стварно
не препознајем разлике
поглед затамњује
још само могу да чујем ...

Мирослав Б. Душанић
/измијењено 08. јуна 2015./

© by Blanca Juan Palau

субота, 28. септембар 2013.

Naomi Shihab Nye: Egg


Egg

Every few minutes, he wants
to march the trail of flattened rye grass
back to the house of muttering
hens. He too could make
a bed in hay. Yesterday the egg so fresh
it felt hot in his hand and he pressed it
to his ear while the other children
laughed and ran with a ball, leaving him,
so little yet, too forgetful in games,
ready to cry if the ball brushed him,
riveted to the secret of birds
caught up inside his fist,
not ready to give it over
to the refrigerator
or the rest of the day.

Naomi Shihab Nye 

Miroslav B. Dušanić

Мирослав Б. Душанић: Ноћни разговори

Мирослав Б. Душанић
Ноћни разговори

сретнемо се у мом сну
попричамо необавезно
као некад на рубу њиве
у нашем забаченом селу

зна он да изненади
изроне из тамне дубине
стане поред књига
Толстоја и Достојевског

и не тражи баш ништа
не жали се мој драги отац
многима је каже тешко
а он је сасвим слободан

прије него што нестане
захвали се Господу
који нам дарова умирање
и неопходну тишину

кад осване нови дан
дуго ме прати његов глас
и при сваком покрету
осјећам бол и мучнину

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Тадеуш Ружевич: Моја поезија

Мирослав Б. Душанић
Моја поезија

ништа не тумачи
ништа не објашњава
ничега се не одриче
не огрће собом цјелину
не испуњава наде

не ствара нова правила игре
не учествује у забави
има одређено мјесто
које мора испунити

ако није езотерични говор
ако не говори оригинално
ако не изазива дивљење
сигурно тако треба

послушна је сопственој нужности
сопственим могућностима
и ограничењима
губи сама са собом

не долази на мјесто друге
и не може бити замијењена другом
отворена за свакога
лишена тајне

има много задатака
којима никада неће одољети

Тадеуш Ружевич

Мирослав Б. Душанић

Обрен Ристић: Сутрашњи варвари

Мирослав Б. Душанић
Сутрашњи варвари

Ако бих град зидао дворе и куле камене
Овде бих древне довео мајсторе
Оне у вековима минулим заборављене
Оне који једини су вични да моје намере
 

Тек наслуте И праву меру Тачан угао
Изласка и заласка сунца и месеца спрам
Бесконачности у пени, зрак по зрак, кам
На камену. Њима ће се само казати ко
 

И како ће будуће насеобине, те куће
Небеске населити. И невеста чија ће
Безданим темељима своје девичанство дати
 

Јер само ће они, из векова давних неимари
Ветрове дивље моћи потчинити и призвати
Нови сунчев зрак. Ти сутрашњи варвари.


Обрен Ристић

Мирослав Б. Душанић

петак, 27. септембар 2013.

Jürgen Becker: Gedicht, sehr früh

Мирослав Б. Душанић

Gedicht, sehr früh

In der Frühe um fünf weckt mich
das Geräusch eines einzelnen, kreisenden Flugzeugs;
ich kämpfe noch, an den Rändern
des Schlafs, um den Rest eines Traums;
kreischend die Vögel, ehe zu dröhnen
beginnt mein vollbeschäftigtes Land;
fürchterlich wird der Sommer, glücklich die Nachbarn
auf Grundstücken in der Nähe der Autobahn;
resigniert haben einige, vorbei sei
die schönste Zeit, und das zählt nicht;
gestern Abend hörte ich sprechen Leute
in Gärten, Geräusche des Alterns;
vor vielen Jahren erfand ich nach jeder Täuschung
die nächste, dann wusste ich mehr;
so fängt der Tag an, die Volkswagen schnarren,
Wirkliches mit der Zeitung, anderswo noch Schnee.


Jürgen Becker

Мирослав Б. Душанић

Тајна (звана "човјек")

О демону

André Toma: O Universo de Anjos e Demônios

Тереза Варгас: О животу




Фотографије: © by  Teresa Vargas

Растко Петровић: Једини сан

Мирослав Б. Душанић
Једини сан

Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо
Освајање простора нечим што је без мере...
Савладасмо понижење ... и убисмо! и убисмо!
Као да то и ми нисмо!
Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте
Недирнуто?
За њега бар знам да сања тај сан
У трбуху своје матере.

Тако тесно обвијен као да сања о простору,
О дубинама: о, да сна кошмарске размере
И дрхтава!
Његов мозак тек утиче у лобању:
Тако му око свег тела кружи чудна мисао;
О величанствено је да се у дивном оваквом мору
И чекању не утапа ни једна визија стварности,
Очи ме се још никада нису обнажиле на светлости.

Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?
Ил' један рефлекс миловања и стварности
Помиловати знале су
Још пре но што се родише!
Пробијајући се кроз сан и љубави
Како ћеш утонути у немогућности
(Где неће више лећи трбуси и сни,
И којим као да владају неки други закони
који већ и нису закони
Но изненадне неке радости и неподношљиви болови):
Кад је за тебе и то настањено фантомима,
Који не уливају наде већ обесхрабрења;
Да л' тобом, или они сами,
Нађоше пут овуда за бескрај?
Сањао, не сањао; псовао ти по друмовима;
Очи ће ти заувек остати заражене
Ужасним збиљама које си негде живео,
И којима ћеш опет пошумити
Све провалије сна,
Још пре рођења - залуд за спас твој - од бескраја обнажене.

Па ниједан живота сан
Није тако чист
И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере;
Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист,
У сањању пориче да има један свет
Који је ван овог: слободан и без мере;
И опет кроз исте сале сна
Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота:
Ах, један два! ах, једaн два!

Растко Петровић 

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 26. септембар 2013.

Владимир Јагличић: * * *

Мирослав Б. Душанић
* * *

Јер, неопрезно, данима дозволисмо да пролазе
сада бројимо, ноћима, мало ком знане поразе.
А толико се скупило на закржљалим крилима
да уроком не помаже ни ноћна сенка вилина.
И као зуб кад расклаћен зубарска кљешта улове,
зарасте месо преконоћ - ал' оно месо труло је.
Остаде челик помирбе, уклин про неба звездаста,
и на прсте да збрајамо шта се са нама не раста.

7. 10. 2004.

Владимир Јагличић

Мирослав Б. Душанић

Witold Gombrowicz: Berliner Notizen

* 04. August 1904    † 25. Juli 1969
Dienstag 

Wir haben uns vom amerikanischen Kontinent getrennt. 
Der Transatlantikdampfer, auf hohem Ozean, kreuzt den Äquator und nimmt Europa aufs Korn.
     Neugier? Aufregung? Erwartung? Eben nicht. Die Freunde, die mich dort erwarteten und die ich nie im Leben gesehen hatte, Jelenśki, Giedroyć, Nadeau? Nein. Paris nach fünfunddreißig Jahren? Nein. Ich will nicht kennenlernen. Bin abgeschlossen und rekapituliert.
     Ich treibe mich rum … und alles, woran ich denke, ist im selben Augenblick schon ein wenig weiter. Mein Gedanke liegt hinter mir, nicht vor mir.
     Ein Telegramm von Kot Jeleński - dass sie mir zweihundert Dollar schicken werden. Bisher ist das Geld nicht da. Vielleicht in Las Palmas?
     Langeweile. Kein einziges interessantes Gesicht. Schach. Ich habe den Wettkampf gewonnen, eine Medaille erhalten und bin Schachmeister des Schiffs.
     Den Tod durch Rückwärtsbewegung erreichen? (Ich traue solchen "Gedanken" nicht.)

Witold Gombrowicz

ISBN: 978-3-940524-24-9

Мирослав Б. Душанић: Искреност

Мирослав Б. Душанић
Искреност

Природа говори истину. Зашто не и човјек.
                                                              Лао Це

Не пишем ја поезију. Њу препуштам
онима, чији је то занат. Они познају
теорију, значења, структуру, језичку
динамику, законитости, форму...

Ја сам један од искушеника ријечи.
Ходочастим по личном нахођењу.
Некада данима газим кроз мочваре,
ускачем у ровове и дрхтим као прут.

Немам никакво објашњење за то. 
Али кад се одлучим понирем смјело.
И сасвим ми је свеједно, да ли је то
Источни фронт, или Борхесов сан.

За мене је вријеме безвремено. Зна
ноћ да ми буде дан пун свјетла, или
сасвим обрнуто, дан мрачнији и од
оне језиве, Вартоломејске ноћи...

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Милутин Бојић: Плава гробница


Плава гробница

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!


Милутин Бојић
Стихове казује Бранислав Цига Јеринић

среда, 25. септембар 2013.

Мирослав Б. Душанић: Незадовољство

Мирослав Б. Душанић
Незадовољство

Ништа ме више не интересује. Нико
ми више не треба.

Кад чујем те реченице имам потребу
да повраћам, или ако ништа друго,
а оно за неко вријеме
да се изгубим.

Оне су сигнал, темпиране бомбе
са којима тај, наводно незаинтересовани,
полази у напад, са свих страна
и свим расположивим
оружјем.

Почне од Кулина-бана па до данашњих.
А ми, ми смо ту, само једна обична
канта за смеће. И шта год покушали –
безнадежно је.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: О смрти

Мирослав Б. Душанић

О смрти

За смрт се каже,
да понеку муку приведе крају.
(Мога оца нпр., свакако ће и моју.) 

Каже се такође, да је она излаз,
главна капија ђавољег лавиринта,
у којем је сваки човјек
заробљен.

Једни кажу тако,
други кажу нешто друго.

Ипак јој нико није избјегао.
Не можемо, ни ти ни ја, да је ближе
појаснимо.

Представе, које ми
о њој имамо –
све су штуре и неупотпуњене.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Александар Лукић: Несталне уобразиље – Русаље


Несталне уобразиље – Русаље 

Где су се сакриле те жене
које ми се подаваху у сновима,
куд су утекле сад, оне, драге диве
које сам несебично љубио гушећи се
од пољубаца у сновима на тренутке,
зар нестадоше моје несталне уобразиље
негданих ноћи тек тако?

Остадоше ми само крвава плућна крила
извађена из њихових груди –
висе у мојим шакама крта и нестална
осипају се кроз прсте из дана у дан.

Моје гиздаве Русаље са уснама напућеним,
и белим доколеницама на листовима
остало ми је да маштам
о вама, но, и тоје нешто.

Пре но вас убије светлост. Густа обредна
светлост јутра у вишњику. Не дозвољавајући
да ми се покажете после сна

Где сте сад лепе нестале,
одевене у хаљине зелене леске,
моје тело није намењено
за ваше гробове.

Можда Русаље колају светом,
преварим се и помислим понекад,
да би ме варале са патуљцима,
са наличјем оног што сам некад био,
мистрија или мистерија
у пећини при запаљеним свећама.

Русаље су ми долазиле у снове
са бушенима – свиралама
од сирове коре липе. У време кад је цветала зова,
жалостиле су нечије судбине.
Да би затим одбациле свирале
и као уплашене свраке навалиле на мене.
Можда су се то само оне
објавиле из своје смрти
жељне за драганом,
за бујањем пролећа жељне,
од свих годишњих доба
најрадоснијим празником у Хомољу.

Ја знам да су свратиле у пуст крај
мојих снова, љубави жељне,
спремне на просидбу. Куд нестадоше, оне? 

Александар Лукић

Мирослав Б. Душанић