Мирослав Б. Душанић: Сазвежђе...

© by Galina Nikolova

Истински пјесник је сам. Жељан мотива тишине,
а не врвежи. По навици: Док ноћ дише смирено,
тражи у њој стих и одраз лика. Тражи Свјетло и
Нит, која спаја Oвоземаљско и Рајско. Помало

заплашен, с очима дужника. Неимар, који се
свјесно жртвује. У настале празнине уграђује
дјелић по дјелић Истине. Употпуњује крхотине.
Та свакодневна игра. Те магловите представе

и ход по мукама. И нагон за одгонетком. За
акцијом. Мада зна да је и то Печат Судбине —

(Мирослав Б. Душанић: фрагмент из „Сазвежђе...“)