петак, 30. септембар 2011.

Дејан Бабић: Четири пјесме


Блискости

лако мирише ноћ:
вјечитост која се одлучила за мјесечево срце.

поноћни мирис наги у полутами
и загледана, загледана душа пјесме
затрепере
птичији одласци из прашине.

мислим
о преношењу ћутње са кољена на кољено

сјенка зграде
заклонила је посљедње тренутке-
једног мирног
тренутка


Улице птица

ноћ?
материца сјенки.
бескрајно мокра новембарска улица-
призор што се непрекидно преображава
у самог себе

небо је кап кише
небо је кап кише.
лахор,
дах у мислима високих крошњи

град вјероватно
све до свитања
неће примијетити своју тишину



У стаклу

не варам се
очи су ми понешто нарасле
од мирног посматрања.

напољу:
мале градске птице
миришу земљу,
разбацују безбојне гранчице,
улијећу, враћају се...
вријеме
се успиње и пада
и лебди
и упија.


Ноћно

кишна јунска ноћ.
блага магла додирује
улично свјетло

негдје
сигурно постоји сан
сан о тишини
неизговорив,
коштан
и стар.

четвртак, 29. септембар 2011.

уторак, 27. септембар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Док сам ја био ту

Док сам ја био ту

Она је стражарила тихо као сјенка
Пред мојим вратима
Брижно погнута.

Она је била бедем
Самац
У зрцалу мјесеца.

Расуте звијезде је упорно збрајала
И у њедра свјетлост и топлоту
Пластила.

И нага се свјежим копривама
Подавала
Исконски ритуално.

Цијеђ од чемерике справљала
На свој древни начин
И испијала да не би заспала.

И све је радила с ватреном
Жестином
Само да бих ја мировао.

Негдје пред зору је расплела косу
И тихо јецала
Тужбалицу.

Из даљине и сасвим близу
Дивљали су бубњеви и
И плакала дјеца.

Стварно предуго
Али
Шта сам ја ту мог'о?

Мирослав Б. Душанић
(Мај 2008./Септембар 2011.)

Срђан Мршић: Крици из гета

Поезија са границе Источног и „Блискоисточног“ Сарајева


У новој босанској кафани

Пијемо пето пиво, сједимо и ћутимо.
Немамо никаквих амбиција да бисмо разговарали.
Више нас не занима футбал,
не интересује нас ко издаје нови албум,
политика у свијету нас не занима...
Према женама немамо афинитета, одавно;
о сексу никад нисмо ни причали.
Паре нас не дотичу (ми њих још мање).
Позитивне енергије смо се одрекли,
поносимо се тиме (индиректно).
Једни друге више не занимамо,
и тиме се поносимо (углавном).
Ни сами себе више не разумијемо;
препоносни смо да би смо се и поносили.
Свеједно нам је и за године које лете,
да ли је ноћ или можда дан, четвртак или недјеља,
и који је уопште датум...

А живот?
Е, њега заболе за нас.

Срђан Мршић

„Ми живимо у резерватима. Гето у гету, па још један гето, па на крају имамо Балкан као гето Европе. Ми овдје имамо низ Берлинских зидова. Али за разлику од ових наших берлински је барем био материјализован, ми овдје имамо зидове у главама.“
Срђан Мршић

AMAZONIA, ÚLTIMA LLAMADA







Capítulo 01:  Planeta Amazónico
Capítulo 02:  Aislados
Capítulo 03:  La Voz de la Selva
Capítulo 04:  Biopiratería
Capítulo 05:  Amazonas Dorado
Capítulo 06:  Alas Para Brasil
Capítulo 07:  Precio a la Vida
Capítulo 08:  Tierra de Jaguares
Capítulo 09:  Naturaleza Protegida
Capítulo 10:  La Selva y el Asfalto
Capítulo 11:  Guardianes del Futuro
Capítulo 12:  Pantanal
Capítulo 13:  Últimas Bocanadas

Director: Luis Miguel Domínguez

понедељак, 26. септембар 2011.

Yanko González: (Que no quiere) / Јанко Гонзалез: (Али он не жели)

(Que no quiere)

“Que
no
quiere
morir
como
un
perro
nadie
quiere
morir
como
un
perro
todo
ser
humano
merece
no
morir
como
un
perro
ha
vivido
como
cerdo
y
no
quiere
morir
como
un
perro”.

Yanko González


(Али он не жели)

„Али
он
не
жели
да
умре
као
пас
нико
не
жели
да
умре
као
пас
сваки
човјек
не
заслужује
да
умре
као
пас
он
је
живио
као
свиња
и
не
жели
да
умре
као
пас:“

Јанко Гонзалез
/Препјевао: Мирослав Б. Душанић/

Душан Васиљев: Двије пјесме

Домовина

Домовина, то није мртва груда
која нас гвозденом руком стеже;
то је љубав за облак, што плови овуда,
за песму што се овде разлеже;

љубав за класје што богато буја,
за руже што су на гробљима свеле,
за тресак летњих, бесних олуја,
за тугу тица које се селе.

Домовина, то су све оне споне
којима нас живот за се спаја;
радост кад наша звона зазвоне,
топлина мајчиног загрљаја.

Домовина, то су: жеље, тајне,
магла што преко поља плови;
то су наше бајке бескрајне,
домовина – то су сви наши снови.

Душан Васиљев


На дну

Од падања су нам се усијале главе
и нема на дну пророка да се јаве.
Него се јутро одвуче
у сутон мистичан под стене
што се са неба откидају као завесе суре.
А из снова, из небеса махнитим кораком јуре
Сутра, Давно и Јуче,
дредноти, маги, комете и жене;
и све се у крваво коло живота свија
под отменим луком плавих божјих ћуприја.

И када поноћ развије заставе блуда
и узме у руке крму,
не пролети сунце ни сенка овуда,
а жалости наше и радости
мртве падају на калдрму.

И нико не може да се успне на врх планина,
у пределима са вечним током,
где све до краја иде,
и одакле се сви снови, греси
све душе и небеса до краја виде.

Душан Васиљев


недеља, 25. септембар 2011.

Мирослав Б. Душанић: У потрази за добром пјесмом

Савко Пећић Песа
У потрази за добром пјесмом

Добра пјесма не почиње изненадним криком
нити прекомјерним изливом среће
она тиња незаустављиво
и слива се као позно-јесенска киша
или први сунчеви зраци
лагано и упорно
и траје
она не подноси наглости и трзаје
добра је ако се рађа без царскога реза
и не тежи да буде атракција
саткана од милозвучних ријечи
уредно сложених у низове
и букете миришљивих и егзотичних олеандара
јер ријечи не подносе рамове
уоквирене су болесне и непредвидљиве
као и животиње у кавезима.

Добра пјесма није никада коначна
она је рана која стално крвари
и не зараста
она сатире и држи данима и годинама у бунилу
и грозници
за њу нема лијека нити је пронађен
нити ће га икада бити
њу ни вријеме не може да прогута
а камоли човјек
док се низ грло спушта
она се брани
горчином изговореног или слашћу
као кост испријечи
и задире дубоко у ткиво
док га не угуши.

Добра пјесма остаје најчешће ненаписана
загуби се у пролазима
и вреви дана
или у неприступачним угловима ноћи тихује
дуго ишчекујући мјесец
можда нешто друго
нешто треће
универзално
она још није написана
и мало ко ће моћи да је изговори или напише
добра пјесма је привилегија
и награда богова
која се брижно чува
и дубоко у душу гнијезди
јер се из живота удише.

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 22. септембар 2011.

Poetry in a Global Box: República de El Salvador

Miroslava Rosales
Tuya la patria

Tuya la patria de hojas,
de nísperos y lirios,
de rocas y madera.

Sin veranos en su cerco,
solo lluvias y lagunas,
incienso y muchos pinos.

Esta patria tiene escarchas
en su larga barranca,
y sangre en los afluentes,
y barcos de miedo
que encallan en su sombra.

Tuya la patria del mar,
de sales y amaneceres,
de limones y arrecife.

Tuya la patria calurosa
de gaviotas y brisa;
caídas las fronteras
al fin con tu venida.
Mas la pequeña patria
con tantas heridas
hoy vuelve al olvido.

© by Miroslava Rosales

Markus Breidenich: Natura morta

© by Herbert Fidler: natura morta (aufgenommen mit dem motorola-handy), 2006
Natura morta

In den Schweigesekunden gegen acht.
Der letzte Werbeblock vor Mondaufgang,
der als Amselgezwitscher in die Geschichte
eingeht. Seine Message. Eine Blaupause
der Dunkelheit. Investiere in Taglicht und
du wirst sehen. Hinter den Schachtelhalmen.
Die Dividenden ins Bodenlose.

An diesem Ende des Teiches ist der Einsatz
ein Blickkontakt mit Kabelanschluss und
Lötstellen für die Zeit, die man in den
Armen anderer verbringt. Ein Seerosenmann
zieht wie jede Nacht um die Häuserblöcke.
Verkauftes Land, das im Grundbuch der
Wasserspiegel seinen Eintrag findet.

Man lebt hier in den Freilichtmuseen der
Sternschnuppen unbeschwert von den
Anziehungskräften der Bäume. Küsse. Sind
Hintergrundrauschen von Ahornblättern und
die Haarspaltereien der Eulen im Gewöll. Es ist.
Nichts als ein Reiz auf den lichtempfindlichen
Stellen. Netzhautspuren über den Fingern.

Markus Breidenich

уторак, 20. септембар 2011.

Pat Mora: La Migra

La Migra

I

Let's play La Migra
I'll be the Border Patrol.
You be the Mexican maid.
I get the badge and sunglasses.
You can hide and run,
but you can't get away
because I have a jeep.
I can take you wherever
I want, but don't ask
questions because
I don't speak Spanish.
I can touch you wherever
I want but don't complain
too much because I've got
boots and kick--if I have to,
and I have handcuffs.
Oh, and a gun.
Get ready, get set, run.

II

Let's play La Migra
You be the Border Patrol.
I'll be the Mexican woman.
Your jeep has a flat,
and you have been spotted
by the sun.
All you have is heavy: hat,
glasses, badge, shoes, gun.
I know this desert,
where to rest,
where to drink.
Oh, I am not alone.
You hear us singing
and laughing with the wind,
Agua dulce brota aqui,
aqui, aqui*
, but since you
can't speak Spanish,
you do not understand.
Get ready.

Pat Mora

_________________________________________________________________________________

* Agua dulce brota aqui, aqui, aqui – Sweet water springs here, here, here


La Migra

I

Хајде да се играмо Ламигра
ја ћу да будем полицајац на граници.
Ти буди мексичка собарица.
Ја ћу да ставим значку и наочаре за сунце.
Ти можеш да се скриваш и бјежиш,
али не можеш да побјегнеш
јер ја имам џип.
Ја могу да те одведем гдје год
пожелим, али не постављај питања
не говорим шпански.
Ја могу да те додирнем гдје год
пожелим, али не брани се
превише јер имам
чизме и ударац – ако морам,
а имам и лисице.
Ах да, и пиштољ.
Спреми се, трчи.

II

Хајде да се играмо Ламигра
ти ћеш да будеш полицајац на граници.
Ја ћу да будем Мексиканка.
Твом џипу пукне гума,
и положај ти открије његов одсјај
на сунцу.
Све што на себи носиш је тешко: шешир,
наочаре, значка, чизме, пиштољ.
Ја познајем ову пустињу,
знам гдје да се одморим,
гдје воду да пијем.
Ах да, ја нисам сама.
Чуј наше пјевање
и смијање с вјетром,
Agua dulce brota aqui,
aqui, aqui*
, али пошто
не говориш шпански,
ти нас не разумијеш.
Спреми се.

Пет Мора
/Препјевао: Мирослав Б. Душанић/
_______________________________________________________________________________

* Agua dulce brota aqui, aqui, aqui – Слатка вода извире овдје, овдје, овдје

понедељак, 19. септембар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Масакр с поводом

© by Jesús Alberto Arbeláez Arce
Масакр с поводом
(За наше синове и унуке)

Кости нам у окове
забрављене
заувијек као куће
напуштене
да из њих не диме
живота знаци.

Кости нам у земљу
урасле
дубоко као коријени
јалови
да из њих не ничу
нове младице.

Мирослав Б. Душанић

Werner Dürrson: klassenlos


klassenlos

im lärm von
drei dutzend spatzen
ein einziger
buchfink

dass der sich
nicht schämt

Werner Dürrson


Нови свјет. поредак – Нова умјетност

Sarah Small's Tableau Vivant
Делиријуми глупости за Нову Елиту: Обрушавање на морал и традицију упаковано у нага тијела, напјеве и музику Истока. Кад немаш сопствено сједни и кради, и пронађи оног који је спреман за новац да одради... Ах, ја! Прије тога направиш мало рекламе како би обзнанио Нови умјетнички правац...





недеља, 18. септембар 2011.

Che Guevara




Hasta siempre Comandante


Aprendimos a quererte
desde la histórica altura
donde el sol de tu bravura
le puso cerco a la muerte.

Estribillo:

Aquí se queda la clara,
la entrañable transparencia,
de tu querida presencia
Comandante Che Guevara.

Tu mano gloriosa y fuerte
sobre la historia dispara
cuando todo Santa Clara
se despierta para verte.

Estribillo

Vienes quemando la brisa
con soles de primavera
para plantar la bandera
con la luz de tu sonrisa.

Estribillo

Tu amor revolucionario
te conduce a nueva empresa
donde esperan la firmeza
de tu brazo libertario.

Estribillo

Seguiremos adelante
como junto a ti seguimos
y con Fidel te decimos:
!Hasta siempre, Comandante!

Estribillo

Carlos Puebla
1965 (Cuba)


Comandante Che Guevara

Uns bleibt, was gut war und klar war:
Dass man bei Dir immer durchsah
Und Liebe, Hass, doch nie Furcht sah
Comandante Che Guevara

1
Sie fürchten Dich, und wir lieben
Dich vorn im Kampf, wo der Tod lacht
Wo das Volk Schluss mit der Not macht
- Nun bist du weg - und doch geblieben
Uns bleibt, was gut war und klar war.....

2
Und bist kein Bonze geworden
Kein hohes Tier, das nach Geld schielt
Und vom Schreibtisch aus den Held spielt
in feiner Kluft mit alten Orden
Uns bleibt, was gut war und klar war.....

3
Ja, grad die Armen der Erde
Die brauchen mehr als zu fressen
Und das hast Du nie vergessen
Dass aus den Menschen Menschen werden
Uns bleibt, was gut war und klar war.....

4
Der rote Stern an der Jacke
Im schwarzen Bart die Zigarre
Jesus Christus mit der Knarre
- so führt Dein Bild uns zur Attacke
Uns bleibt, was gut war und klar war:
Dass man bei Dir immer durchsah,
Und Liebe, Hass, doch nie Furcht sah,
Comandante Che Guevara

Wolf Biermann




Zahme Vögel
(Ode an Ernesto „Che“ Guevara)

Sieh, die Sonne geht unter
Flüsse aus strahlendem Silber
Hör das Flüstern der Stille
gefangen in den Wassern
Abenddämmerung aus Gold und Blut,
brennender Schnee der Anden auf deiner Haut,
die Sonne im Meer
und der Mond auf deiner Stirn
Flieg wie der unbezähmbare Kondor,
kühn und widerspenstig,
wache, frei vom Wind getragen
über Berge und Täler.
Lass deine Verwegenheit
bei der Sanftmut des Baches
stille den Durst,
nähre diesen Flug
ohne Gesetz
und ohne Rückkehr
Zahme Vögel singen von Freiheit,
wilde Vögel fliegen
spring, flieg, tanz und gleite
lass dich niemals kriegen
Zahme Vögel singen von Freiheit,
wilde Vögel fliegen,
verboten der Himmel durch den du ziehst
doch weit näher bei den Sternen
als ein Käfig aus Gold und Perlen
Wie der zügellose Fluss
stößt du gegen Stämme und Steine
und lässt dich nieder, sanft und leicht,
wie das Blatt auf Wiese und Gras,
Deine Stimme, Schrei und Echo im Abgrund
breitet sich aus in der Wildnis,
füllt sie mit Eintracht
und die Kordillere
erkennt sich wieder im Meer.

Pablo Ardouin
Pájaros sometidos (a Ernesto Che Guevara)





ISBN: 3-471-77028-3