уторак, 31. август 2010.

Тодора Шкоро: Суђаја ми дала (2010.)

Нестварна

Нисам крива
за магле у оку,
за дрхтави глас,
за бајку коју ствараш.

За сан без краја
у који сам,
нестварна,
залутала.

Ја жива, истинска,
нисам ни вила,
ни богиња,
ни твој спас.

Далека једино
могу да трајем
тек као ехо,
а не глас.


Заблуда

Кажу
туга свременом прође,
или умине, утрне.
Лажу.
Моја, храњена самоћом,
појена болом
расте и буја,
у окове очаја баца,
па бих да крикнем,
викнем,
а снаге немам,
тек лелујам
међу смехом и неразумом
оних што још удвоје
ходе друмом.

Нема коментара: