уторак, 25. мај 2010.

Раде Шербеџија


ИЗА 

Иза свакако постоји
иза је увијек
ту
поред
након
иза свега
И
иза ничега
стоји иза
иза је мудрије
догодило се
иза је и дубље
умножило се
ко зна колико
И ко зна зашто
увијек је
иза нечега
или
иза свега
свакако
сасвим пристојна ријеч
за
заувијек

Раде Шербеџија




ОН, НЕКО ДРУГИ

Већ дуже вријеме неки човјек у мени одбројава моје кораке. Један, два, три, четири... И тако по читаве дане.

Пустим га да то чини, хоћу да кажем, не могу зауставити када нешто науми. Он унапријед зна што ћу га питати, а ја се увијек изненадим његовим одговором. Све у свему, навикао сам се већ на њега. Посљедњих година непрестано је са мном. Понекад ми се учини да је живио у мени од најранијег дјетињства, тј. од када се памтим. Како би иначе знао неке најинтимније ствари које никоме нисам повјерио? Често зажелим да изађе из мене, да сједнемо за стол и људски попричамо о свему. Он се тада завуче у најдубљи дио мене, постаје мален и готово невидљив и однекуд из далека одговара. Неће да говори о садашњости и уопће, прави се као да не ходамо улицама Лондона и као да не постоји ова нова стварност око нас са свим својим посебностима. Он би само да прича о прошлости. Нарочито о стварима које бих ја што прије да заборавим. Каже (готово подсмјехујући се): Све твоје је у теби. Треба ти само помоћи да правилно распоредиш успомене.

Понекад ми успијева да се претварам као да ме његова прича нарочито занима. Он тада, себе љубив какав већ јест, расприча се и постане велик тако да заузме потпуни облик мене. Ја се тада само умножим, брзо и спретно сакријем иза угла, а он продужи неком од улица Лондона. Сједнем напокон сам у бар, наручим пиво и не размишљам ама баш ни о чему. Тих неколико дана док сам сâм дружим се само са Енглезима и говорим наравно енглески. Он за то вријеме кружи улицама Лондона и прати наше избјеглице да би пронашао пут до мене. Обично уђе с лијеве стране, намргођен и увријеђен, гледа на другу страну улице. Неко вријеме тако шутимо и само ходамо. Он зна све што бих га ја могао питати, а ја не знам што ће ми одговорити. Затим, након неког времена, почиње поново да ми броји кораке. Један, два, три, четири... И тако по читаве дане.

Раде Шербеџија: Он, неко други
/Издавач: "Стубови културе", Београд, 1998/

Нема коментара: