четвртак, 27. мај 2010.

Мирослав Б. Душанић: Балада о тихом одумирању

Савко Пећић Песа: Мотив из Појезне
Балада о тихом одумирању

Ја сам пјесник опсједнут траговима
један од оних благоглагољивих
случајни бродоломник (чиста колатерална штета)
који себе проналази у албумима
и пожутјелим новинским исјечцима
стијешњеног између упуства за прављење кора за питу
и рецепата за пасуљ пребранац
славски колач и још понеко национално јело
ја сам трагач успомена
и кад се први пут затекнем у неком граду
распитам се за библиотеку
потражим једну од Борхесових књига
Достојевског нашег Попу Андрића или Мешу
помилујем корице и свечано их раскрилим
препознајући се (мање или више)
на сметлиштима давно одбачених снова
исписаних и одсањаних (мојих и туђих)
а да је то тако небо ми је свједок
оно ми је и огледало у њему се огледам
њега кунем и преклињем у њему сецирам
у њему скицирам предјеле и људе
сабирам дијелим одузимам
даноноћно
све Свете к себи призивам
са њима тамјан миришем ручак започнем и завршим
понекад и радост подијелим
али најчешће мастиљаву сузу заплачем
за Радојку за Будимира и још понеке

Мирослав Б. Душанић

Савко Пећић Песа: Мотив из Појезне
Распуклина ума

знаш ли брате мој да би и зрикавци сузу пустили кад ово прочитају
знаш ли роде мој да у теби и над тобом пласт сијена стоји
у коме мишеви коло играју
змије се завлаче и ноћују
птице надлијећу и застају
а само твој мозак ври и поруком
јаком и далеком као свјетлоcт
која обасјава над кандилом
свеце наше из наших гомора и содома
из наших кућа пракућа и закућа
знаш ли брате да свитак твој
утопљен у њедарца наших буњишта
трулишта димишта и гаравишта
не допире у ухо нашег рода
увијек сам се питао роде мој да ли нас разумију и желе да разумију
знају ли да пјесму напишу и читају
у одјеку твога вапаја закључих да не знају и да су глуви и не чују
трпе свјесно несвјесно и бесконачно
до краја
до издисаја
и одлазе наши свеци
лаништем плавим
у бескрај
одоре несашивене
недовршене
на покопу спаљене
демоном карпатским
отјеране

Савко Пећић Песа

2 коментара:

emo_serpica је рекао...

Dirljivo, reči dotiču i bole.

Веселинка Стојковић је рекао...

Велико и једно и друго.
Како нам је језик леп, леп, леп. Жив!
Каква поезија речи, звука, значења; поука, порука; живота!
Поздрави за Вас, драги Мирославе, за Песу.