 |
 |
| Der Angriff der NATO auf Serbien |
лете громаде челика на испружене руке
лети земља са истргнутим цвјетовима
блатњава вода ужарена
лете очерупани чворци
сударају се са дрвећем и падају
лете раздвојене груди у небо ка сунцу
распрскавају у диму попут метеора
лете кровови викендица са удовима власника
власника са јабукама
са неиспијеном чашом шљивовице
на запаљеном снопљу лете дјечаци
стиснуте зубе оштри ваздух
гори дјевојачка коса
гори удјенута бижутерија
лете позлаћене укоснице
прстени
ланчићи и огрлице
лети злато у руке човјека
који успављује тијело уз звуке лаке музике
испружа прсте и бијели врат
опушта стомак и кравату
и безбрижно зоба живот
Мирослав Б. Душанић
Der Angriff der NATO auf Serbien
6 коментара:
Incrível!! Impossível ser humano desta forma!
Е, мој пријатељу Мирославе, ко ће још да повјерује да постоји правда и хумани свијет.
То што су нам урадили, не треба заборавити за хиљаду година,а биће времена кад ће и њима Бог вратити на други начин.Само нека то не буде на невиним људима.
Пјесма је одлична, сад сам отприлике сагледао твој стил стварања.
Поздрав !
Драги мој пријатељу,
руке ПРАВДЕ су много дуже но што смо ми у стању да то сагледамо, јер наше бивствовање је вољом Господа ограничено. ХУМАНОСТ је изгубила своју вриједност у новије доба, тачније са Дарвиновом теоријим, њоме је Господ одстрањен из наших срца и мозгова а са њоме је и оправдано искорјенивање слабијих од стране јачег. Његово дјело је наставио и филозофски заокружио Фридрих Ниче са својим „Надчовјеком“. Размјере ових учења свијет је спознао у Првом а нешто касније и у Другом свјетском рату - спознао али из тога ништа научио. Нешто касније на сцену ступа Сартр са својим Егзистенцијализмом и пропагирањем индивидуалног, и на уштрб индивидуалног у запећак историје баца све традиционалне и моралне вриједности...итд...итд.
...а што се тиче моје пјесме...писана је давно, давно прије бомбардовања, онда када многи нису ни помишљали да је тако нешто могуће (далеке 1982. године). Она је дио једног, мог изузетно мрачног циклуса, у коме сам ја обрађивао будућу судбину нашег рода и порода. Мој стил писања је у међувремену доживјео извјесне промјене, тако да је тешко рећи да ли је ова пјесма карактеристична за моје стваралаштво.
Dragi prijatelju Miro, tek iz tvog komentara videh da je pesma pisana iz nekog drugog perioda, pre NATO bombardovanja, i kao da je naslucivala taj mracni i ruzni period iz nasih zivota. Ja sam taj mucni deo duboko pohranila u sebe. Jednostavno, nemam snage ni hrabrosti da ga se secam ili pesmom/pricom ozivljavam i prozivljavam, iznova. Iako, ponekad, kao lutak na oprugama, iskoce secanja iz mene i zacude me svojim jasnim slikama i osecajima koja probude. Pitam se, ponekad, imam li prava (prema svojim potomcima, pre svega) da ga tako silovito guram natrag u sebe, da ne dozvolim da ta ruzna secanja ne ozive na belom ekranu,ili papiru, mozda?
Драга моја Јагодице,
у периоду од 1981. - 1989. године живио сам у једном чудном свијету МРАЧНИХ ВИЗИЈА, текстове сам избацивао на папир попут аутомата и то по неколико дневно. Моји пријатељи и познаници који су то све читали, гледали су ме са чуђењем и невјерицом а многи су у мени видјели НАДАРЕНОГ ЛУДАКА...
...на моју жалост, све што сам тада писао догодило се у великој мјери мени, мојим ближњима или мом вољеном народу (можда ти ово звучи помало нестварно, али о свему овом имам и многобројне, „живуће“ саучеснике и свједоке)
I kao što u Bibliji piše - "sve što je sada to je bilo..." - samo umetnicima je predodređeno da "vide" duhovnim očima i da nam kroz stvaralaštvo predoče Božansku Istinu davno zapisanu.
Постави коментар